Autor Tema: Rimski Imperatori  (Pročitano 2670 puta)

0 Članovi i 1 gost pregledaju ovu temu.

Van mreže DreAmeR

  • www.kim.gov.rs
  • Jet Set ApaFun-a
  • ********
  • Poruke: 3 176
  • Zahvalnica -2
  • Pol: Muškarac
  • :
  • Windows XP Windows XP
  • :
  • Chrome 3.0.195.32 Chrome 3.0.195.32
Rimski Imperatori
« poslato: 16 Novembar 2009, 12:07:42 »
Julije Cezar Oktavijan


Cezar August, u ranom životu poznat kao Gaj Oktavije, a nakon usvojenja od strane Gaja Julija Cezara i kao Gaj Julije Cezar Oktavijan (23.9. 63. p.n.e. - 19.8. 14. n.e.), bio je rimski vojskovođa i državnik koji je postao prvi rimski car. Nakon njega su se svi rimski carevi nazivali "Cezar August".

 

Drugi trijumvirat

Nakon Cezarovog ubistva njegovi atentatori Brut i Kasije su napustili Rim i otišli na Istok. Senat se ponadao da će državu osloboditi utjecaja cezarovaca, među kojima su najuticajniji bili Cezarov vojskovođa i konzul iz 44. god. st. e. Marko Antonije, te Marko Emilije Lepid, zapovednik konjice. Treći je bio Gaj Oktavije, tada 19-godišnjak, kojega je Cezar svojim testamentom usinio i odredio za glavnog naslednika i koji je tada uzeo ime Gaj Julije Cezar Oktavijan. Svaki od njih je zapovedao nekim vojnim jedinicama sastavljenim od Cezarovih veterana. Uprkos manjim antagonizmima među njima, slični su ih interesi približili jedan drugome. Blizu Bononije (današnje Bolonje) 43. st. e. javno su sklopili savez, poznat kao drugi trijumvirat, s ciljem da se bore protiv republikanaca i osvoje vlast. U Rimu su isposlovali zvanično priznanje svoje vlasti kao trijumviri za uređenje države (tresvĭri reipublĭcae constituendae), a zatim su proglasili proskripcije i krenuli u obračun sa svojim protivnicima. Ubijeno je oko 300 senatora i 2.000 vitezova, među njima i Ciceron. Stradalo je mnogo nevinih ljudi, jer su radi nagrade i iz lične mržnje robovi prijavljivali svoje gospodare, a deca svoje očeve. Za to su vrijeme Brut i Kasije organizovali u Grčkoj znatnu vojsku. Antonije i Oktavijan prebacili su se u Grčku i 42. st.e. kod Filipa u Makedoniji izvojevali pobjedu nad republikanskom vojskom. Brut i Kasije izvršili su samoubistvo.

Trijumviri su podelili provincije, tako da je Oktavijan dobio zapadne pokrajine s Ilirikom, Antonije istočne s Egiptom, a Lepid Afriku. Ali građanski rat time nije bio završen. Pompejev sin Sekst uspeo se nakon bitke kod Munde skloniti u severnu Hispaniju, gde je sakupio velike pomorske snage od pristaša republike i odbjeglih robova, te je s pomoću tih snaga stalno ometao dovoz hrane u Italiju. Pod zapovjedništvom Marka Vipsanija Agripe novoizgrađena Oktavijanova flota je 36. st.e. porazila Pompejevu mornaricu, a on je pobjegao u Aziju, gde su ga ubile pristalice Marka Antonija. Tada je Lepid pokušao zauzeti Siciliju, ali je Oktavijan pridobio za sebe njegove vojne jedinice. Lepid se nakon toga potpuno povukao iz političkog života, ali je do kraja života ostao na položaju vrhovnog svestenika. Tako su Oktavijan i Antonije ostali jedini vladari u državi.


Građanski rat Oktavijana i Antonija

Antonije je 34. st.e. upoznao egipatsku kraljicu Kleopatru i uzeo je za ženu, premda je već bio oženjen Oktavijanovom sestrom. Osim toga, predao je Kleopatri neke zemlje koje su se smatrale rimskim teritorijim. U Rimu je raslo nezadovoljstvo tim Antonijevim potezima. To je iskoristio Oktavijan, koji je isposlovao kod senata da se Kleopatri objavi rat. Do raskida između Antonija i Oktavijana došlo je 32. godine. Antonijevim pristašama bilo je dopušteno da napuste Rim, posle čega je Rim ostavilo oko 300 senatora, među kojima i oba konzula. Oktavijan je objavio Antonijev testament, čuvan u hramu Veste. U tom je testamentu Antonije molio da se Kleopatrom bude pokopan u Egiptu, priznavao je Cezariona (sina Kleopatre i Cezara) za pravog Cezarovog sina te svojoj deci rođenoj od Kleopatre dodeljivao ogromne darove. Do sukoba između dve protivničke strane došlo je 31. st. e. blizu obala zapadne Grčke, kod rta Akcija. Već na početku bitke Kleopatra je napustila poprište bitke i krenula svojom lađom natrag. Za njom je krenuo i Antonije. Neko vrijeme njegova se vojska borila bez zapovjednika, a zatim je prešla na Oktavijanovu stranu. Napad na Egipat Oktavijan je preduzeo 30. st.e. Otpor Antonija i Kleopatre ugušen je bez teškoća. Antonije je izvršio samoubojstvo, a njegov primjer ubrzo je sledila i Kleopatra. Osvajanje Egipta donelo je Oktavijanu ogroman plen, koji mu je omogućio da isplati vojnike i sve dugove. U Rim se vratio 29. st.e. kao potpuni gospodar čitave rimske države. On će pod imenom Augustus (»Uzvišeni«) organizovati nov oblik državnog uređenja ― carstvo.


Principat

Italsko je društvo nakon dugog perioda građanskih ratova težilo miru, pa je pax Romāna bila parola pod kojom je Oktavijan ujedinio različite slojeve društva. Najaktivniji Oktavijanovi protivnici izginuli su u ratovima, a oni preživjeli bili su politički oslabljeni i demoralizirai. Nemiri i ratovi pridonijeli si popularizaciji ideje o prošlim sretnim vremenima i o jednostavnom životu pobožnih predaka. U skladu s takvim tendencijama ponaša se i Oktavijan, pa je jedna od njegovih prvih mera po povratku u Rim (29. st.e.) bila restauracija hramova.

Iako je jedini u državi posedovao vojnu moć, Oktavijan nije želeo biti vojni despot, nego uspostaviti najbolju moguću civilnu vlast, ali tako da ne otvori prostor za nove građanske sukobe. Oktavijan je naredio masovnu demobilizaciju, a zatim je reformisao sastav senata. U novom spisku senatora Oktavijanovo je ime stavljeno na početak, pa odatle njegova titula princeps senātūs. U doba republike princepsi senata nisu imali nikakvih posebnih ovlaštenja, osim što su u senatu prvi glasali. Oktavijanova titula princepsa, međutim, ne označava više samo prvog u senatu, nego i prvog u državi, pa je i oblik vladavine koji je zaveo u istoriji poznat kao principat.

Oktavijan je 27. st. e. proglasio uspostavljanje republike i odrekao se vlasti, ali mu je senat izglasao nova ovlaštenja i dodelio mu naziv Augustus (»Uzvišeni«), po kojem će otada biti poznat. Uspostavljanje republike bilo je samo privid: 23. st. e. dodjeljuje mu se doživotno vrhovno vojno zapovedništvo (imperium maius). On stavlja naziv imperātor u svoju titulu na prvom mjestu, i otada se svi kasniji rimski carevi nazivaju imperatorima. Druga važna funkcija koju je August uzeo doživotno bila je tribunska vlast (tribuncia potestas), čime je želeo simbolizirati demokratsko poreklo svoje vlasti i svoju ulogu u zaštiti građana. Kada je umro Lepid, postao je pontĭfex maxĭmus; 8. god. st. e. osmi mesec u godini nazvan je po njemu august; 2. st. e. dodjeljen mu je naziv pater patriae (»otac domovine«).

August je zadržao republikanske državne ustanove, ali se njihova uloga značajno promenila. Najviši organ rimske države ― senat, koji je u republici odlučivao o unutarnjoj i spoljnoj politici te o pitanjima kulta i finansija, dobija sada zakonodavne i sudske funkcije. Njegove odluke imaju snagu zakona i, premda je formalno smatran najvišim državnim organom, on je poslušno primao Augustove predloge i radio prema njegovim uputama. Godine 27. st. e. provincije su podeljene na senatske i carske. Prihodi iz prvih pritjecali su u senatsku blagajnu (aerarium) i njima je raspolagao senat, ali uz carev nadzor. Prihodi iz carskih provincija pritjecali su u carsku blagajnu (fiscus) i njima je raspolagao sam car.

Narodne skupštine su se i dalje sastajale i na njima su se donosili zakoni koje bi predlagao sam car ili drugi magistrati. One su birale i magistrate, ali izbori nisu bili slobodni, nego se glasalo samo za one kandidate koje je predlagao sam August po pravu preporuke (ius commendatiōnis).

Magistrature su također formalno zadržane, ali su izgubile svoj raniji značaj. Osim dva redovna konzula (consŭles ordinarii), birani su i drugi parovi koji su se tokom godine smjenjivali po određenom redoslijedu i zvali se consŭles suffecti. Cenzura je izgubila značaj, jer je cenz i spiskove senata vršio sam August. Sudski poslovi pretora takođe su prešli u nadležnost cara i njegovih stalnih sudskih komisija (quaestiōnes perpetuae). August je sudio krivična dela, napose tamo gde je bila predviđena smrtna kazna. Uz već postojeće magistrature u Augustovo se doba počinje snažno razvijati državni činovnički aparat. Iz redova senatora biran je prefekt Rima (praefectus urbis), koji je bio zadužen za očuvanje mira i reda u gradu. Upravnici carskih provincija (legāti) takođe su birani iz senatorskih redova. Najvažnija funkcija na koju su birani pripadnici viteškog staleža bio je položaj zapovednika pretorijanske garde (praefectus praetorio). Pretorijanci su bili lična careva vojska, neka vrsta policije koja je čuvala samog cara i nadzirala red u Rimu i Italiji. Važna je bila i funkcija prefekta Egipta koji je ovom provincijom upravljao kao ličnom carevom imovinom. Prokuratori su se starali za ubiranje poreza i upravljali su manjim provincijama.


Carska porodica i kult cara

Počevši od Augusta uvedena je još jedna novina, koja je ranije bila nezamisliva i potpuno strana republikanskom uređenju, naime prijelaz na nasledni oblik vlasti. August je pobjedu izvojevao delom i zato što je bio Cezarov naslednik, pa je i sam pokazivao znatnu brigu oko vlastitoga naslednika. Članovi carske obitelji su bili u privilegiranom položaju i dodjeljivane su im raznovrsne političke i vojne dužnosti. August nije imao muških potomaka, a unutarnje intrige, naročito oko njegovog naslednika, u kojima je glavnu ulogu imala njegova treća žena Livija, bile su daleko od službeno proklamiranih etičkih vrednosti.

Za neprocjenjivi dar mira mnogi pojedinci, pa čak i cele zajednice, u Italiji i drugde, spontano su izražavali svoju zahvalnost obožavajući Augusta i njegovu porodicu kao božanstva. Međutim, i zvanično je ohrabrivan kult cara kao fokusa zajedničke lojalnosti u šarolikom carstvu. Da bi se naglasila prevlast Italije, u provincijama je zvanični kult bio posvećen Romi i Augustu (Roma et Augustus). Kada je trebalo slaviti taj kult, predstavnici provincijskih zajednica sastajali bi se na skupštini (consilium provinciae) i odande ponekad, pored poruka zahvalnosti, caru upućivali i žalbe. Ovaj je sistem nastao u istočnim oblastima, gdje je odavno postojao običaj da se vladari obasipaju božanskim počastima. Na zapad se širio veoma sporo, ali je 12. godine st.e. u galskom gradu Lugdunu postojala skupština za tri carske provincije u Galiji. U Italiji je zvanični kult bio posvećen Augustovom geniju (genius Augusti), a u samom je Rimu bio spojen sa kultom duha predaka (Lares compitāles). Njegovi glavni sveštenici (sevĭri Augustāles) bili su obično oslobođenici. I senat i car imali su vrhovnu kontrolu nad tom ustanovom: senat je mogao odbiti posthumnu deifikaciju cara (njegovo proglašenje za božanstvo), a car je mogao prihvatiti ili odbiti predlog iz neke provincije da se ustanovi kult cara ili da se izgradi hram za taj kult, te predloge oko obrednih detalja.


Procvat kulture i umjetnosti

Dugotrajno razdoblje mira u doba Augustove vladavine veoma se povoljno odrazilo na razvoj kulture i umetnosti. U to doba svoj najveći procvat doživljava rimska književnost, napose poezija. Jedan od bliskih Augustovih prijatelja bio je bogati vitez Gaj Cilnije Mecenat, koji je kao veliki ljubitelj umetnosti uviđao i njenu propagandnu snagu u slavljenju careve politike. On je oko sebe okupio i materijalno pomagao krug pesnika, među kojima su bila imena iz samog vrha cele rimske književnosti: Vergilije, Horacije i dr. U to vreme stvaraju Tibul, Propercije i Ovidije, te istoričar Tit Livije. Nastavljajući se s jedne strane na sopstvenu tradiciju, a s druge strane prihvatajući utjecaje grčke umetnosti, književnost toga doba se u spokoju »augustovskoga mira« (pax Augusta) razvila do svoga vrhunca, pa se to razdoblje obično i naziva »zlatnim vijekom« rimske književnosti. Autori u svojim delima često veličaju Augusta i njegovu vladavinu slaveći stare ideale koje je August želeo obnoviti svojim političkim programom.

Osim književnosti veliki procvat u Augustovo doba doživljavaju arhitektura i likovne umjetnosti. Prema rečima starih pisaca, Rim je iz grada od opeke prerastao u grad od mramora. Podižu se pozorišta, vodovodi, terme, hramovi. Mnoge građevine finansirao je Augustov vojskovođa i zet Marko Vipsanije Agripa, koji je dao sagraditi i velelepni hram svih bogova ― Panteon. I Forum je obnovljen i ukrašen novim zgradama. Posebno je mesto zauzeo »Žrtvenik mira« (Ara Pacis), bogato ukrašen ornamentima i bareljefima. Na njemu je blagostanje i plodnost italskog tla prikazivala je personifikacija Italije kao žene-hraniteljke. Drugi sačuvani reljef prikazuje Augustovu porodicu u verskoj povorci. Sva ova dela trebalo je da odražavaju snagu Rima i uzvise julijevsku porodicu i samog Augusta.


Res gestae divi Augusti

August se okušao i u književnosti: prema antičkim svjedočanstvima, napisao je jednu manju pjesmu, zbirku epigrama i druga manja djela, ali nam se ništa od toga nije sačuvalo. Za istoriju rimske književnosti od velike je važnosti njegov autobiografski spis u kojem je opisao svoja politička i vojna djela. Taj je spis bio uklesan pred carevim mauzolejem u Rimu, odakle je prepisivan i postavljan po mnogim gradovima Carstva. Jedan takav prepis otkriven je 1555. godine u Ankari, pa mu odatle i naziv Spomenik iz Ankare (Monumentum Ancyranum). Za njegovo je otkriće bio zaslužan i hrvatski humanist Antun Vrančić. Drugi mu je naziv, po samoj sadržini, Djela božanskog Augusta (Res gestae divi Augusti).

Van mreže DreAmeR

  • www.kim.gov.rs
  • Jet Set ApaFun-a
  • ********
  • Poruke: 3 176
  • Zahvalnica -2
  • Pol: Muškarac
  • :
  • Windows XP Windows XP
  • :
  • Chrome 3.0.195.32 Chrome 3.0.195.32
Odg: Rimski Imperatori
« Odgovor #1 poslato: 16 Novembar 2009, 12:08:18 »
Tiberije Klaudije Neron Cezar (lat. Tiberius Claudius Nero Caesar, rođen 42. st.e., vladao od 14. n.e., umro 37. n.e.) bio je rimski car, naslednik Oktavijana Avgusta.

Nakon perioda Avgustove vladavine, koji predstavlja prelazno doba s republike na monarhiju, počinje period ranog Rimskog Carstva. Prema odredbama Avgustovog testamenta, vlast je prešla na njegovog pastorka Tiberija. Tiberije je bio iskusan vojskovođa i diplomata. On je podvlačio da prema senatu nastavlja politiku svog prethodnika. Jedna od prvih njegovih mera bilo je jačanje vlasti senata. Pod Tiberijem su prestale da se sastaju izborne komicije, a izbor magistrata prelazi na senat, tako da senat sada postaje i izborno i zakonodavno telo. Prve godine Tiberijeve vladavine obeležene su slogom između senata i cara, ali se ona zatim narušava. Tiberije nije hteo da prima nove titule, odbio je da naziv imperatora učini delom svoga imena , a odbio je da primi i počasnu titulu oca domovine. On se prvih godina vladavine trudio da podvuče svoju lojalnost prema senatu. Ali već 15. god. n. e. dato je novo tumačenje starom zakonu o uvredi veličanstva: ranije su se po tom zakonu kažnjavali oni koji bi uvredili veličinu rimskog naroda time što su počinili izdaju, podsticali plebs na pobunu ili loše upravljali državom, dok su se sada za uvredu veličanstva počeli najpre optuživati oni koji su vređali uspomenu na Avgusta, a zatim i oni koji su se zamerili samom Tiberiju.
Ubrzo posle Avgustove smrti izbio je ustanak panonskih legija (14. n. e.), izazvan teškim položajem vojnika, koji su tražili povećanje plate, skraćenje vojnog roka i otpuštanje isluženih veterana. Ustanak je ugušio Tiberijev sin Druz. Gotovo istovremeno i zbog istih razloga izbio je i ustanak rajnskih legija. Vojnici su hteli da za cara proglase popularnog Germanika, koga je po Avgustovom naređenju Tiberije još ranije posinio. Germanik nije prihvatio carski položaj, ali je zadovoljio zahteve vojnika i ubedio ih da treba uspostaviti disciplinu i izdati inicijatore ustanka.

Posle toga Germanik preduzima pohode protiv Germana, ali je ubrzo opozvan u Rim, te su pohodi preko Rajne bili obustavljeni. Germanik je ubrzo, verovatno zbog svoje velike popularnosti koja je mogla ugroziti i samog Tiberija, udaljen iz Rima: njemu su povereni zadaci na Istoku. Tamo je Germanik na jermenski presto doveo rimskog štićenika, regulisao odnose između Rima i Partije, te Kapadokija i Komagena pretvorio u rimske provincije. To je bilo sasvim u skladu s Avgustovom preporukom da granice carstva ne treba dalje širiti, jer su to već bila zavisna kraljevstva za koje je bilo planirano da u pogodnom trenutku budu pripojene rimskoj državi. Zatim je Germanik otišao u Egipat, a onda se vratio u Siriju. U Antiohiji se 19. n. e. iznenada razboleo i umro. U Rimu se pojavila sumnja da ga je otrvovao namesnik Sirije po carevom naređenju. Posle Germanikove smrti pogoršali su se odnosi između senata i Tiberija.

U provincijama je dolazilo do ustanaka. Pobuna u Galiji, izazvana teretom poreza, izbila je 21. n. e. Glavnu ulogu u ustanku imala su plemena Edua i Trevera, kojima su počela da se pridružuju i druga plemena. Ustanak je bio ugušen uz pomoć nekih vođa galskih plemena. Ustanak u Numidiji, na čijem je čelu bio Takfarinat, trajao je od 17. do 24. n. e.

Finansijske je teškoće rimska država osećala još u poslednjim godinama Avgustove vladavine. Tiberije je, naročito u prvim godinama svoje vlade, pokazivao veliku štedljivost i ekonomičnost. Uobičajene distribucije žita plebsu su zadržane, ali su ređe i s manje raskoši priređivane predstave. Ekonomske teškoće izazvao je nedostatak novca u opticaju. Posebnu je oštrinu dostigla finansijska kriza iz 33. n. e., čiji je povod bila odluka da se otpočne s borbom protiv zelenaštva: tada su preplašeni poverioci zatražili povratak zajmova, novac je usled toga počeo da iščezava, i kako su mnogi dužnici istovremeno prodavali svoje parcele, pala je cena zemljištu; zbog toga je veliki broj porodica propao. Kriza je zaustavljena kada je Tiberije, da bi održao valutu, uneo u menjačnice 100 miliona sestercija. I pored nedostatka novca, Tiberije nije hteo da povećava poreze. Za njegove vladavine pozvan je na odgovornost zbog iznuđivanja i zloupotreba u provincijama veliki broj upravnika provincija.

Tiberije je sebi približio prefekta pretorija (praefectus praetorio), viteza Elija Sejana, koji je uskoro stekao ogroman uticaj na dvoru i u državi. On je otrovao Tiberijevog sina Druza, želeći da sebi obezbedi presto, a ubrzo su počeli i procesi protiv istaknutih senatora, koji su se završavali progonstvima i pogubljenjima praćenim konfiskacijom imovine. Tiberije je 26. n. e. napustio Rim i otišao u Kampaniju, a 27. n. e. na ostrvo Kapri, gde je živeo usamljeničkim životom, upravljajući Carstvom putem prepiske, pošto je u Rimu ostavio gradskog prefekta. Udarac za cara bilo je otkriće zavere koju je protiv njega pripremao Sejan, želeći da se osloni na pretorijansku gardu. Sejan je bio pogubljen, a surovo su kažnjavani i svi koji su se caru činili sumnjivim. Prema jednoj antičkoj tradiciji, cara je na spavanju ugušio prefekt pretorijanaca Makron. Verovatnije je, međutim, da je Tiberije umro od starosti.

Najmračnijim mogućim tonovima, svakako ne bez preterivanja, opisali su Tiberijevu vladavinu Tacit i Svetonije

Van mreže DreAmeR

  • www.kim.gov.rs
  • Jet Set ApaFun-a
  • ********
  • Poruke: 3 176
  • Zahvalnica -2
  • Pol: Muškarac
  • :
  • Windows XP Windows XP
  • :
  • Chrome 3.0.195.32 Chrome 3.0.195.32
Odg: Rimski Imperatori
« Odgovor #2 poslato: 16 Novembar 2009, 12:08:40 »
Kaligula, pravim imenom Gaj Cezar (lat. Gaius Iulius Caesar Germanĭcus, rođen 12. n. e, stupio na presto 37. godine, ubijen 41. godine), bio je treći rimski car, naslednik Tiberijev.

Nakon Tiberijeve smrti 37. n. e. vlast je prešla na Germanikovog sina Gaja Julija Cezara, prozvanog Kaligula (Caligŭla »vojnička čizmica«) zbog toga što je živeo među vojnicima u logorima rajnske vojske. Svoju vladavinu započeo je amnestijom svih onih koji su bili osuđeni pod Tiberijem, čije je odluke proglasio za nevažeće. Potkazivači su bili kažnjeni, a zakon o uvredi veličanstva prestao je da se primenjuje.

Kaligula je trošio ogromna sredstva za priređivanje predstava i podizanje novih građevina. Prvi period njegove vladavine obeležen je slogom sa senatom, ali je mladi car ubrzo počeo da pokazuje težnju za zloupotrebom vlasti. Otpočeli su progoni, u prvom redu senatora. Kaligula je za sebe zahtevao počasti koje se iskazuju bogovima, zaveo je poseban ceremonijal, duboke naklone, celivanje nogu, što je bio istočnjački običaj na grčkom nazvan προσκύνησις, itd. Da bi popunio ispražnjenu državnu blagajnu, konfiskovao je imovinu osuđenih, organizovao prinudne licitacije, te provincijama nametnuo ogromne poreze.

Na zapadnim granicama Kaligula je pokušavao da ponovo krene putem osvajanja, ali njegov pohod protiv Germana nije doveo ni do kakvih bitnih rezultata. Ostali su neostvareni i njegovi planovi da jednu ekspediciju otpremi u Britaniju. U Judeji i Aleksandriji carevo nepoštovanje jevrejskih običaja gotovo je izazvalo ustanak.

Kaligulina tiranska vladavina (Odĕrint dum metuant, »Neka me mrze, samo dok me se plaše«, navodno je govorio) te dopuštanje robovima da potkazuju svoje gospodare izazvali su nezadovoljstvo kako senata, tako i komandnog osoblja pretorijanaca, a nije nedostajalo ni onih koji su mislili da je car duševno oboleo. Protiv Kaligule sklopljena je zavera i 41. godine n. e. ubio ga je pretorijanski vojni tribun Kasije Hereja.

Van mreže DreAmeR

  • www.kim.gov.rs
  • Jet Set ApaFun-a
  • ********
  • Poruke: 3 176
  • Zahvalnica -2
  • Pol: Muškarac
  • :
  • Windows XP Windows XP
  • :
  • Chrome 3.0.195.32 Chrome 3.0.195.32
Odg: Rimski Imperatori
« Odgovor #3 poslato: 16 Novembar 2009, 12:09:36 »
Servije Sulpicije Galba (rođen 24.12., 3. pne. - umro 15.1. 69. godine) je bio rimski car od juna 68. godine, pa do svoje smrti. On je bio prvi od careva koji su se na rimskom prestolu smenili tokom Godine četiri cara.


Poreklo i uspon do vlasti

Galba je bio rođen blizu Teracine. Poreklom je bio iz plemenite i bogate porodice, ali ni poreklom ni bračnim vezama nije bio povezan sa dinastijom Julijevaca-Klaudijevaca. Prema Tacitu i Svetoniju, i Avgust i Tiberije predvideli su da će Galba jednoga dana postati car (Tacit, Annales, VI, 20; Svetonije, Galba, 4).
Galba je postao pretor 20. godine, a nešto kasnije, 33. godine, konzul. Posle toga upravljao je provicnijama Galijom, Germanijom, Afrikom i Hispanijom. Nakon Kaliguline smrti, odbio je poziv svojih prijatelja da se proglasi carem i lojalno je služio pod Klaudijem. Tokom početka Neronove vladavine živeo je povučeno, sve dok mu car 61. godine nije poverio na upravu provinciju Tarakonsku Španiju.

U proleće 68. godine, Galba je saznao da ga je Neron osudio na smrt. Gotovo istovremeno je čuo za ustanak Julija Vindeksa u Galiji. Prvo je pomislio da kao i Julije Vindeks podigne ustanak, ali je od toga odustao, čim su stigle vesti o njegovoj smrti. Zatim je do Galbe stigla vest da se Nimfidije Sabin, perfekt pretorijanske garde, izjasnio u njegovu korist. Odmah posle Neronove smrti, Galba je uzeo titulu cezara i krenuo sa vojskom prema Rimu.

Kada se Galba u oktobru 68. godine približio Rimu, izbili su nemiri među vojnicima; neki vojnici su bili tom prilikom ubijeni.


Vlast i smrt

Osnovna briga Galbina tokom njegove kratke vladavine bila je da se obnove državne finansije. Preduzeo je nepopularne mere: odbio je da isplati pretorijancima nagradu obećanu u njegovo ime. Galba nije podnosio ideju da vojnike treba podmićivati da bi se obezbedila njihova lojalnost. Dalje, mrzeo je pompezni carski nastup. Dana 1.1. 69. dve legije u Gornjoj Germaniji odbile su da se zakunu na vernost Galbi, tražeći da se izabere novi car. Sledećeg dana vojnici Donje Germanije su se pridružili pobuni i proglasili su za cara upravnika te provincije Vitelija. Galba ipak nije našao pravo rešenje za ovu krizu: usvojio je Lucija Kalpurnija Pizona, ali nije uspeo da odobrovolji vojsku.

Pizonovo usvajanje je izazvalo pobunu Otona, upravnika Luzitanije i jednog od Galbinih ranijih pristalica koji je sada bio razočaran što je zaboravljen. Pretorijanci su stali na stranu Otona. Galba je pokušao da suzbije pobune, ali su ga vojnici u centru Rima presreli i zubili. Tacit primećuje da bi za Galbu svi rekli da je zaslužio da bude car, samo da nije postao car. ("omnium consensu capax imperii nisi imperasset").